Karate potiče iz Indije, gde ga je sveštenik Bodidarma vežbao, kako bi
ojačao svoje sledbenike. On ih je podvrgavao određenim telesnim vežbama, da bi
mogli da savladaju napore na svom misionarskom putu širenja budizma. Kasnije se
taj oblik borenja preneo u Kinu, a odatle na Okinavu, Japan i Koreju. Svaki od
tih delova razvili su svoje oblike karatea tako da postoje: Tekvondo, to je
korejski karate, postoji Tai či čuan i Kung fu, to je kineski oblik karatea,
zatim okinavski karate i postoji japanski karate. Ono što je karakteristično ,
to su japanski karate stilovi: Gojo-ryu, Wado-ryu, Shito-ryu i Shotokan, kao
četri japanska karate stila koji su sada zastupljeni u WKF programu. U Japanu
postoji još kontaktni karate, to je Kyokushinkai karate. U japanu i na Okinavi
karate je razvijan, pre svega, kao borilačka veština. Znači, osim prvobitnog
vežbanja za jačanje psihofizičkih sposobnosti, karate je na Okinavi korišćen kao
veština samoodbrane. Dakle, tendencija je bila da se od svojih ruku i nogu
(pošto je bilo zabranjemo nošenje bilo kakve vrste oružja) napravi kvalitetno
oružje koje bi moglo da se koristi u situacijama kada vas neko napadne, tako da
je karate pre svega borilačka veština, razvijena kao odbrambena borilačka
veština (to se očigledno vidi iz kata, svaka počinje blokom). Ideja karatea nije
agresivnost ni napad, nego isključivo samoodbrana, dok sportski karate ima tu
demenziju koja je malo drugačija, a to su - sportska takmičenja, u kojima je
izražena dimenzija napada.
Karate je sa Okinave preneo Funakoši Gičin
i prva demonstracija karatea je bila u Japanu oko dvadesetih godina ovoga
veka. Funakošijeva ideja je bila, pre svega, da se karate vežba samo među
odraslim muškarcima, nego u širim narodnim masama, počevši od dece do odraslih
žena i muškaraca. Iako je karakteristično za Okinavu da se karate vežba kao
borilačka veština bez oružja, većina tamošnjih škola radi i sa oružjem. Znači,
rade se određene vežbe i kate sa nunčankom, sa boom, palicom, kamom i
sai-bodežom. To su četiri osnovna rekvizita, tako da je to sastavni deo njihovog
treninga. Karate su na Okinavi mogli da vežbaju isključivo odrasli muškarci. U
isto vreme u Japanu žene nisu smele da nose oružje niti da se bave borilačkom
veštinom u vrema kad su borilačke veštine formirane i stvarane. Sam karate oblik
vežbanja koji je prilagođen za odraslog muškarca, znači za njegovu psihu i
njegovo telo. Tek kasnije, razvojem karatea kao sportske veštine, to je posle
Drugog svetskog rata, karate se više širi i među ženama i decom. Prve korake ka
tom masovnom vežbanju karatea učinio je Funakoši Gičin, koji je određene
elemente uprostio i zahtevao da se karate pokreti rade široko, tako da su se
oni, osim elemenata koji su se ticali samoodbrane, radili kao vežbe telesnog
jačanja. To znači kao danas neke vrste vežbi oblikovanja ili gimnastike.
Tokom razvoja karatea kao sportske veštine,
sistem takmičenja je uticao da se menja način samog treninga, jer je
morao biti prilagođen sistemu takmičenja. Na primer, izvorni tekvondo, karate,
kung fu, tai či i izvorni okinavski karate se po svojim principima razlikuju
više od 10%. Međutim, razvojem svake te borilačke veštine kao sportske veštine
došli smo u situaciju da, posmatrajući takmičenja, ne vidimo nikakvu čvršću vezu
između tih borilačkih veština. To znači da su sistemi takmičenja i borenja koji
su nametnuti umnogome uticali pre svega na izbor tehnike i na način borenja.
Onda su automatski i očigledne razlike između borilačkih veština, iako se
izvorno u principima one mnogo ne razlikuju, pre svega u fizičkom izvođenju
nekih elemenata, a i u mentalnom pristupu. Za karate je karakteristična
Funakošijeva ideja da se karate počne masovno vežbati, kao što se masovno vežba
tai či u Kini. Zbog toga je pokrete usavršio i uprostio pojedine elemente, koji
su u nekim situacijama bili dosta komplikovani. Karate je kao borilačka i
sportska veština izuzetno pozitivan za čoveka, jer razvija njegov duh i telo.
Karate se danas vežba od sedme do sedamdeset sedme godine, međutim ono što je
bitno je da je to i sistem treninga koji mora biti prilagođen godištima i
godinama, znači fizički i psihički komponentama koje dete ima. Dakle izuzetna je
odgovornost pred senseima, odnosno trenerima koji vode te škole i koji moraju da
svoje programe prilagode zahtevima uzrasta i pola dece i ljudi koji se bave
karateom.
Karate se kao sportska veština
intenzivno razvijao sedamdesetih godina kroz ekspanziju takmičarskog karatea na
svetskom nivou. Karate, pre svega, razvija respekt, disciplinu, samopouzdanje,
koncentraciju, kreativnost, motivaciju i kontrolisanu agresivnost. Od fizičkih
komponenti, karate sport razvija brzinu, eksplozivnu snagu, okretnost,
fleksibilnost, brzinsku izdržljivost. To su neke komponente koje su potrebne i
danas u modernom načinu življenja. Za karate je specifično da izuzetno pozitivno
deluje na psihu (uravnotežuje). Da bi bio uspešan, da treniraš karate, potrebno
je da se tvoj "um i tvoje telo sjedine". Ono što je i slogan YU-karate-do-škole:
"Učeći karate razvijajte um. Kada se um razvije, telo je slobodno. Kada se um i
telo sjedine, čovek je slobodan. Šta će mu onda pohvale."
Ono što je bitno za karate
je da kod svake vežbe čovek mora mentalno i fizički da stane iza onoga
što radi, jer vežbajući karate mora se voditi računa da se odabere stvarno prava
škola.Deca mogu da počnu da vežbaju karate
od sedam godina, ali to treba da rade organizovano, znači da se ne juri ni za
pojasevima ni za medaljama. Do 15. godine izuzetnu pažnju bi trebalo da posvete
razvoju tehnike, fleksibilnosti, intenzivnom učenju karate kata i da se takmiče
u disciplini kata. Tek od 14. godine treba da intenzivnije počnu da uče sparing,
da bi se eventualno sa 15-16 godina počeli takmičiti u sportskim borbama. Jer,
onda je i telo sposobno za to. Mala deca nemaju emocionalnu stabilnost da bi
mogli da kontrolišu svoje tehnike i svoje udarce, i onda se dešava kod mlađeg
uzrasta, da deca, u toj silnoj želji, ne mogu da se kontrolišu, pa onda udaraju
svoje protivnike - što je mimo pravila karatea kao sportske i borilačke veštine.
Na taj način dolazi do povreda, a onaj ko je povređen kod njega se stvara strah
koji se jako teško eliminiše. Zato na veoma rano kretanje sa sportskim borbama
ni u kom slučaju ne gledam pozitivno. Taj trend, koji je moderan trend u Evropi,
dosta škola propagira. Međutim, mislim da će se to vremenom korigovati i da će
se borbe početi raditi sa 14, a ozbiljnije borbe sa 16 godina.
Ovim programom PUT DO CRNOG POJASA
predviđeno je za "crni pojas" minimalno vežbanje od pet godina. Završetkom i
sticanjem crnog pojasa može se računati da ste završili osnovnu i srednju školu
karatea, da posedujete takvo znanje. Svaki "kju" predstavlja jedan razred.
Ukupno ima 10 kjua i oni su podeljeni po pojasevima, znači: žuti, oranž, crveni,
zeleni prvi, zeleni, plavi prvi, plavi, braon prvi, braon i crni. Te boje ne
moraju u svim školama biti iste. Neke škole imaju ljubičastu boju. Znači
"kjuovi" su ono što definiše stručni nivo. Do crnog pojasa je portebno naučiti
svih pet heian kata, savladati katu nijushiho, katu basai-dai, empi i džion. To
bi trebalo da zna jedan nosilac majstorskog zvanja. To ranije nije bilo tako. U
doba Funakošija, majstorske kate su se počele učiti onda kada se dobije
majstorsko zvanje. Do tada su se vežbale samo Heian kate. To znači da je proces
učenja bio malo sporiji, jer se računalo da će se ceo život vežbati karate i da
se neće takmičiti. Ranije nije bio razvijen sistem takmičenja. Ovaj program je
prilagođen dobrom učeju karatea, a istovremeno je prilagođen sistemu takmičenja.
Osnova programa je, pre svega, japanski Šotokan stil, koji se karakteriše po
drugim, čvrstim tehnikama i pravolinijskim kretnjama. Zato taj stil u modernim
zahvatima sportske karate borbe ne može da zadovolji sve zahteve koji se
postavljaju pred njega. Zato smo taj stil dopunili sa nekoliko stvari. Pre
svega, dopunili smo ga u ovom programu kretnjama.
Osim horizontalnih kretnji koje su
zastupljene u Šotokanu, to su vertikalna kretanja, kružna kretanja i dijagonalna
kretanja. To je znači karakteristika ovog novog programa, i automatski nova
okosnica jugoslovenske karate škole. Druga stvar je što je karate puno vežban
bez udaranja u konkretne rekvizite. Zašto? Zato što je mogućnost da se postave
makivare izuzetno mala. Pre 17-18. godine ne bi trebalo da se počinje sa
udaranjem u makivare. Ovo što je ubačeno sad u novom programu je pre svega rad
sa rekvizitima. Zašto rekvizitima? Zato što je ideja da se tehnika maksimalno
razvije. Pioniri treba da udaraju u mekane rekvizite i da osete gde je kraj
tehnike, i kad se ta tehnika razvije, onda se ona može kontrolisati. Nešto što
nije nikada razvijeno i nikada nije imalo svoju punu snagu ne može se ni
kontrolisati. Znači, osnova ovog programa su "Šotokan stil" i "Šotokan kate".
Ubačena kretanja su, pored onog što nosi Šotokan, dijagonalna,
vertikalna ikružna kretanja, a ubačen je i rad sa rekvizitima.
Znači, sa zahtevom da se tehnike koje se vežbaju maksimalno razviju
i posle toga kontrolišu. Na taj način smo dobili jednu okosnicu YU-KARATE-DO-a,
odnosno "jugoslovenske karate škole" koja je i prepoznatljiva u svetu po svojoj
čvrstini. Taj program prilagođen je mentalnim i fizičkim predispozicijama ljudi
koji žive na području Jugoslavije, odosno Balkana.Oni koju su u karateu istinski, oni
karate vežbaju sa dušom i ostaće u njemu. A oni koji su ušli u karate samo da bi
napravili profit, takvi su lako prepoznatljivi. Nažalost, deca često ne mogu a
razlikuju ko je ko. Problem je i kod samih roditelja, koji često decu puste samo
u najbližu školu, pa kažu, nek se bave tu, bez obzira kakva je škola, dve-tri
godine, pa će posle toga da odu tamo gde valja. To je katastrofalna greška. To
je, kao kada bi, neko dete dali nepismenom čoveku da ga uči slova, a onda ga
prebaci u četvrti razred da sklapa rečenice. To je veoma loše. Svako ko bira
školu treba da dođe, pogleda treninge, pogleda referense ljudi koji vode tu
školu, i vidi kako se radi u toj školi i par treninga bude uz svoje dete kada
počne nastava.
Što se tiče povreda, mislim da se povrede ne smeju dozvoliti.
Tu je velika odgovornost sudija, a pre svega trenera
koji ne smeju neutrenirane sportiste pustiti u meč. To je osnovni problem i
treneri trebaju biti realni i samokritični. Znači da ne motivišu preagresivnu
decu, koja ne mogu da vladaju u potpunosti svojim emocijama, gde oni posle toga,
ako ne osvoje poen (zbog, recimo, nekvalitetne tehnike) imaju želju da
protivnika povrede. A povrede, osim onoga što fizički nanose, imaju posledice na
psihu dece i stvaraju određene podsvesne strahove, koji se kasnije, kad postaju
seniori-borci, manifestuju u određenim situacijama maksimalnih naprezanja da
eventualno pokleknu pred medalju ili borbu za prvo mesto. Mislim da svaki taj
borac mora maksimalno da se očuva, da je učenje karatea od sedme godine
pripremni period, da bi se sa 18 ili 19 godina bio kvalitetan senior.
Na jednome sastanku, bilo je još nekoliko vrhunskih sportista,
pitali su me koliko sam se pripremio da bih
osvojio srebrnu medalju u Bremenu. Pre toga su uputili ista pitanja vrhunskim
sportistima. Oni su gledali samo ono što im se dešavalo u poslednjem trenažnom
ciklusu. Jedan od njih je rekao da se pripremao 6 meseci, trenirajući intenzivno
dva do tri puta dnevno. Drugi je rekao - četiri meseca intenzivno - dva puta
dnevno. Moj odgovor je bio da sam se za osvajanje drugog mesta (u Bremenu)
pripremao deset godina, jer ja nisam imao razrađenu mašinu, mašina je koliko je
bila razrađivana toliko je brzo i vožena. Ono što se odvijalo u poslednjih
pet-šest meseci je samo finale moje trke, koja je trajala deset godina da bi se
došlo do cilja. Karate se ne može naučiti brzo. To je tehnička disciplina. Za
karate treba vremena i za sve to vreme potrebno je težiti perfekciji tehnike.
Ljudi misle da određenom fizičkom pripemom mogu da nadoknade izgubljene tehničke
pripreme. Ja mislim da ne mogu. Mogu samo da se približe cilju, a nikada ga neće
osvojiti. Tako da se jako mora voditi računa da se karate izuzetno tehnički
izradi, to je pod jedan. A pod dva, sa ovim pristupom, da karatista mora da zna
tehniku i katu. Mi smo uveli da se, na primer, sa trinaest godina može polagati
za crni pojas i da je to tehnički pojas, a da se sa šesnaest godina ponovo
moraju raditi borbe (pet borbi). Treba da dobije tri da bi imao crni pojas, koji
mu je, što kažemo, večno njegov. A ako polaže sa 16 godina, on automatski polaže
za crni pojas. Znači, sa 13 godina bi trebalo da polaže za crni pojas prvi put,
i to je onda osvajanje tehničkog pojasa. Tu se radi samo tehnika i kata, a tek
sa 16 godina radi se pet borbi. Znači, polažu se borbe ponovo i mora tri da
dobije da bi dobio majstorsko zvanje. Kod nekih federacija ta granica je 18
godina. Što se tiče sportskog takmičenja, ima mladih trenera koji žele da se
dokažu i kažu ja sam stvorio šampiona sa dve tehnike. To se dešavalo, jer sistem
takmičenja nije bio razvijen, i oni su postajali šampioni. Ali koliko su brzo
postajali - toliko su brzo i nestajali. Tako da većina njih uopšte nije vezana
za karate, nije završila školu karatea, nego je samo uzela par tehnika i tih par
tehnika automatizovala.
Kasnije, neki od njih su se zasitili.
Neki su počeli brzo da gube mečeve, pa su izgubili volju, a neki
jednostavno nisu znali šta da rade, nisu imali hrabrosti da se vrate u školu
karatea i prođu je. Ja lično, iz moga iskustva od sedameset četvrte radim kao
trener, ali onoga momenta kad sam se profesionalno opredelio da budem karate
instruktor i trener, ponovo sam kompletno prešao škou karatea i mislim da je
dobra škola karatea devedeset posto uspeha u takmičarskom karateu. Zašto? Zato
što, na primer, vi u borbi imate tehniku, imate taktiku, ali ako nemate dovoljno
kvalitetnih tehnika skromni ste i u taktičkim varijantama. Jer taktičke
varijante se prave na osnovu tehničkih mogućnosti, tako da razgovarati o nekoj
taktici, a da imate sužen repertoar tehnika, mislim da je izlišno. Takav borac
može da prođe jadan ili dva turnira. Međutim, kada ga pročitaju, automatski
počinje da gubi i pitanje je da li će, ako ne promeni nešto, moći da postiže
rezultate. Velika odgovornost postavlja se pred
same trenere, da se permanentno obrazuju, stručno usavršavaju u svakom segmentu
karatea, kako bi na najkvalitetniji način mogli da pomognu svojim
studentima.Trener mora biti moralna ličnost,
širokih pogleda, jer proces učenja drugih zasnovan je na davanju, a ne na
škrtost i egoizmu, tako da svojim ponašanjem i odnosom prema drugim ljudima bude
uzor svojim učenicima.Sto gledanja nisu ravna jednom
slušanju,ali kada vidiš senseja,sto slušanja nisu ravna jednom gledanju.
Dušan J. Dačić, majstor karatea 8. Dan
Super :D
OdgovoriIzbriši